Geburtstag pišeš normalno : jugoslovenski gastarbajteri u SR Nemačkoj i Austriji : 1965-1973
Istoričar Vladimir Ivanović se u ovoj knjizi bavio proučavanjem jugoslovenskih migranata koji su šezdesetih i sedamdesetih godina stigli u Austriju i Nemačku. Originalan naslov svoje doktorske disertacije duguje jednoj sceni iz studentske menze na Pravnom fakultetu u Beču. Četiri kuvarice našeg porekla sedele su za jednim stolom i nećkale su se koja će šefu Austrijancu da napiše čestitku za rođendan. Kada se jedna od njih konačno prihvatila olovke, druga je krenula da joj diktira slovo po slovo: „A-L-L-E-S G-U-T-E Z-U-M… i GEBURTSTAG pišeš normalno!“
„Geburtstag pišeš normalno“ – pomalo je neobičan naziv knjige beogradskog istoričara Vladimira Ivanović. Tema koja se obrađuje na oko 400 stranica jesu, kako stoji u podnaslovu, „jugoslovenski gastarbajteri u SR Nemačkoj i Austriji od 1965. do 1973. godine“. I ranijih godina i decenija bilo je dosta socioloških i ekonomskih analiza ove ekonomske migracije, no ovo je prva opsežna istorijska studija. Podaci za nju skupljani su u arhivima u zemljama na području bivše Jugoslavije, kao i u Austriji i Nemačkoj.
Pored dragocenih podataka knjiga sadrži niz zanimljivih, često duhovitih pojedinosti koje čitaocu približavaju vreme masovnih odlazaka jugoslovenskih radnika u inostranstvo. Autor Vladimir Ivanović knjigu je posvetio, piše na njenom početku, „svima onima koji su otišli da bi se vratili“. Ideja za neobičan naslov knjige nastala je u univerzitetskoj kantini u Beču gde je autor čuo razgovor kuvarica, poreklom iz bivše Jugoslavije. Pojava Jugoslavije na inostranom tržištu radne snage bila je osobita iz nekoliko razloga, piše u sadržaju knjige Vladimir Ivanović: „Reč je bila o socijalističkoj zemlji koja je otvoreno priznala da u socijalističkom raju nema posla za sve radnike. S druge strane su jugoslovenski radnici, upravo kao pripadnici tog socijalističkog društva, bili – posebno sredinom 60-ih godina – posmatrani sa podozrenjem, jer su se vlade zapadnih država plašile komunističke infiltracije“.
Opisane različite faze migracije
U knjizi se opisuju različite faze radne migracije – pedesete godine kada se u inostranstvo odlazilo ilegalno i kasniji period kada su usledila „turistička putovanja“ koja su se pretvarala u trajne boravke. Tako je, Turist-ekspres iz Beograda organizovao posetu izložbi mesarskih proizvoda u Minhenu, a od 34 turista koliko ih je u autobusu bilo na polasku, samo je 11 njih došlo na zborno mesto za povratak kući. Kasnije i jugoslovenska država menja stav, reguliše odlazak u inostranstvo, posreduje radna mesta i potpisuje ugovore sa zemljama u koje se šalju radnici.
Druženje češće na železničkim stanicama nego u klubovima
Medju mnogim zanimljivim pojedinostima u knjizi je i podatak da je tokom šezdesetih godina po oko 400 delegacija iz nekadašnje SFRJ posećivalo radnike na privremenom radu u inostranstvu. Ali, oni sami nisu imali utisak da se neko o njima brine, naprotiv, često su osećali da su „prodati“. Pri tome je, iako je u jugoslovenskoj javnosti u ono doba bilo rašireno drugo mišljenje, najmanje ljudi to slobodno vreme provodilo u jugoslovenskim klubovima – pet do sedam odsto, navodi se u knjizi. Većina radnika okupljala se i provodila vreme, posebno vikendom, na železničkim stanicama velikih gradova. One su, navodi se u knjizi, „bile neformalni klubovi, mesta odakla su se slala i dobijala pisma, ali i gde se na neki način mogla ublažiti trauma odlaska“. Jedan od recenzenata knjige, beogradski istoričar i univerzitetski profesor Milan Ristović smatra da je njome načinjen veliki iskorak u poznavanju istorije jugoslovenske ekonomske migracije šezdesetih i sedamdesetih godina , kao jedne od najkontroverznijih pojava u političkoj i društvenoj istoriji SFR Jugoslavije.