Robert Kasumović – mladi romski pisac, muzičar, aktivista i student farmacije. Odrastao je van mahale u netradicionalnoj porodici po svim merilima. Kroz svoje društveno angažovane tekstove govori o položaju romske zajednice, ekologiji, ljudskim pravima, ali i o problemima koje muče svakog od nas. Kao najvažnije obeležje romske kulture vidi romski jezik. (Milena Tasić, Media i reform centar Niš, 23.12.2018.)
„Smatram da je jezik ono najizvornije što smo sačuvali. Sve ostalo se menjalo kroz istoriju zato što su Romi prolazili kroz različite delove sveta. Mislim da je jezik ono što je najautentičnije i kada spomenemo romsku kulturu ili romsku tradiciju ja prvo na šta pomislim je jezik. Romski jezik je zaista veoma važan za Rome. Ja na romskom mogu da razgovaram sa Romima iz Rumunije, iz Francuske, sa Romima iz Poljske i poprilično dobro se razumemo. Tu postoje neke razlike u dijalektima, ali se razumemo“, kaže Robert.
Među romskim intelektualcima i onima koji se bave romskim pitanjem danas postoje nesuglasice između toga da li Romi i dalje treba da žive u mahalama ističući život u mahali kao jedini način da se sačuva romska kultura, tradicija i jezik ili da žive sa većinskom zajednicom, van mahale.
„Moram priznati da se moja porodica ne drži nekakve tradicije – ni romske, niti bilo kakve druge. Ne mislim da je tradicija loša stvar, baš naprotiv. Ali mislim da bi, kada su Romi u pitanju, trebalo da se otrgnemo tom tradicionalizmu koji, čini mi se, nanosi dosta zla romskoj zajednici. Pogotovo ako ga upražnjavaju ljudi koji su neobrazovani, ili stariji pripadnici iz zajednice koji ne vide sa kojim problemima se suočavaju mladi ukoliko moraju da poštuju to što oni nazivaju tradicijom. Dakle, ne mislim da je romska mahala mesto gde se čuva romska tradicija – baš naprotiv. Romsko društvo mora da postane otvorenije u budućnosti kako bi se neke stvari razvijale u pozitivnom smeru“.
Iako je odrastao van mahale, kaže da se u njegovoj kući govori romski jezik. Smatra da učenje romskog jezika treba da bude deo procesa odrastanja i vaspitavanje romske dece u okviru porodice, bez obzira na to da li deca uče ili ne uče romski jezik u školama.
„Ja nikako ne mogu da verujem u to da život u romskoj mahali može na nekakav način da očuva romsku tradiciju i da je život u romskoj mahali nešto što moramo da praktikujemo da bi smo očuvali romski jezik ili slično. Ja nisam neko ko je odrastao u romskoj mahali, ali govorim romski i moja porodica govori romski. Upoznao sam mnogo ljudi, mnogo Roma iz čitave Evrope koji ne žive u romskim mahalama, koji govore romski. To zbog čega se Romi nisu izjašnjavali da žele da njihova deca uče romski jezik u školi je savršen primer i pokazatelj onoga kako politika ove zemlje diktira Romima nekakvo ponašanje. Oni se plaše da ukoliko njihova deca uče romski jezik u školi, da će to na neki način dodatno da ih segregira ili da prouzrokuje neke dodatne probleme deci u školi, što naravno ne bi trebalo da bude slučaj“.
„Divim se onima koji stvaraju u mahali“
Pisanjem je počeo da se bavi još u osnovnoj školi. Pisao je pseme za školski časopis. Političkom kritikom počeo je da se bavi pre tri-četiri godine, kroz program političke edukacije oprganizacije „Forum Roma Srbije“, a kasnije i kao član redakcije portala „Mašina“. Piše i tekstove za svoj hevi metal bend.
„Teme kojima se ja bavim se uglavnom tiču upravo romske nacionalne manjine, bavim se i temama iz moje struke – farmacije, takođe, temama iz ekologije, zaštite životne sredine me veoma zanimaju, pišem i o selu i poljoprivredi. S obzirom na to da se bavim i muzikom, pišem i tekstove za muziku koju radim sa svojim bendom. Tekstovi su na engleskom. Sviramo hevi metal, mada volim i druge muzičke pravce. Još uvek smo u nekoj početnoj fazi rada. Bend čine jako dobri muzičari. Želimo da kroz muziku pošaljemo neke vežne poruke i izrazimo svoj stav. Mislim da je najbitnije da na neki način prikažemo ono što mi vidimo kao problem u čitavom ovom društvu kroz nekakav naš umetnički dojam“.
Smatra da mladi Romi treba da više promišljaju kritički – ne samo o romskoj kulturi, nego i o društvu u kome žive. „Ja vidim da se stvari uglavnom prihvataju zdravo za gotovo. Nekako, to što serviraju stariji ljudi i starije generacije, to se prihvata kao jedina opcija, što svakako nije. Ipak, vidim da se stvari menjaju na bolje, možda ne dovoljno brzo, ali čini mi se dolaze mlađe generacije Roma koje imaju drugačiji pogled na svet“.
Robert kaže da se oseća srećnim što je odrastao u porodici gde mu je bilo dopušteno da sam izabere način na koji će da izražavati svoje ideje i viđenje sveta. Zbog toga se veoma divi romskim umetnicima koji žive i stvaraju u mahali. Jako teški uslovi u kojima žive, često bez struje, vode ili mesta za bilo kakav kreativni rad ih ne zaustavlja da budu dobri pisci, pesnici, slikari, fotografi.
„Imamo primer našeg naselja Crvena Zvezda u Nišu u kome već 6 meseci nema struje. Znam da tu ima neke dece koja tamo nešto rade, stvaraju. Znam puno umetnika koji se trude da na neki način stvaraju u romskim mahalama i uslovi u kojima oni rade su zaista strašni i jako teški . Znam da ima mnogo mladih Roma koji se bave hip hopom, muzičare drugih žanrova, fotografe, pisce i to je divna stvar.Mislim da se ti ljudi dovoljno ne vide i da ti ljudi nisu dovoljno promovisani čak ni od strane romskog društva, a mislim da imaju puno toga da kažu i da daju jako ozbiljan doprinos romskoj zajednici“, kaže Robert i dodaje da je svestan da je i u čitavoj zemlji položaj ljudi koji se bave umetnošću iz bilo kojeg sloja društva ili bilo koje nacionalnosti izuetno težak.
„Kako se čitavo društvo odnosi prema umetnicima? Na koji način država stimuliše umetnike? U poslednje vreme se sve više čuje izraz kreativna industrija – da li umetnost može da bude industrija? Svakako su jako nepovoljni uslovi u kojima bilo koji umetnik danas treba da radi, a tek onda kada pomislimo da neki umetnici rade u romskim mahalama mislim da je divno što danas uopšte imamo neku decu koja danas nešto stavraju“, zaključuje on.